​

Mit o velikom potopu se nalazi u predanjima mnogih naroda, između ostalog u sumerskom Epu o Gilgamešu, grčkom Deukalionu i jevrejskom predanju o Nojevoj barci, indijskom spisu Mahabharata, bibliji.

​

Nojev potop je po judejsko-hrišćanskom učenju sačuvanom u Starom zavetu (Is 54,9), „poslan Bogom na grešnu zemlju i potopio grešni rod ljudski da bi se spaslo samo osam duša smeštenih u kovčegu (lađi)“. „Gospod je zatvorio vrata kovčega, posle čega, 600. godine Nojevog života, 17. dana drugoga meseca, razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske, i udari dožd na zemlju za 40 dana i otvoriše se ustave nebeske“ (Postanje 7,11-12).

​

U vreme oko 3246. godine p. n. e po biblijskim izvorima: Voda je lila pet meseci i pokrila brda za 15 lakata. Posle toga voda je počela opadati, i u 18. dan sedmog meseca kovčeg se zaustavio na planini Ararat. Tek posle tri meseca pojavila se površina planinskih visova, i nakon 40 dana Noje je pustio goluba da sazna u kojem je stanju voda – tri puta, koji je najzad doneo maslinovu grančicu (danas simbol mira), što je Noju bio znak da može izaći sa njudima i životinjama (svaka vrsta je bila zastupljena), a to se dogodilo 601. godine Nojevog života, na dan nove godine, a u 27. dan drugoga meseca. Noje je izašao sa svojima domaćim i prineo žrtvu blagodarnosti. U znak zaveta između Boga i zemlje Bog je dao na nebu dugu (Postanje 6,8) Svedočanstva koja potvrđuju ovaj događaj i njegov značaj nalaze se kod Mt 24,37; Lk 17,27; 1 Pt 3,20; 2 Pt 3,6. 

​

Čovek je oduvek težio da pruži objašnjenja za pojave koje ga okružuju. Kada je u tome uspevao - nastala je nauka, a kada nije - nastajale su fantastične priče, motivi i legende. I u današnjem svetu razvijenog obrazovnog sistema, fantastične priče ne samo da žive, već i nastaju. Takva je i priča vezana je za područje Povlena i alki na njima.

​

Kao i za svaku drugu koja ima svojstva legende, ni za ovu ne znamo doba njenog nastanka. Beležimo dve verzije.

​

PRVA VERZIJA: U davna vremena, kada je postojalo Panonsko more, brodovi su pristajali uz obale koje su se nalazile na ovom prostoru o čemu svedoče i alke koje se i danas mogu naći.

​

DRUGA VERZIJA: U vreme kada se završavao veliki potop Noje je sa svojom barkom pristao na ove prostore a dokaz o tome su alke.

Interesntno je da se u obe verzije kao mesto priveza samo pominje ili Povlen ili Medvednik, nikada obe planine zajedno. U prvoj verziji priče mogu se jasno uočiti dva važna elementa planina i alke – koji, na prvi pogled, ne idu zajedno. Prva prirodna asocijacija čoveka suočenog sa alkom uklesanom u planinsku stenu, koja je bez ikakve sumnje odavno izgubila svoju prvobitnu funkciju, odnosi se na privez određenog plovila - bilo da je u pitanju splav, čamac ili brod. Ovovremeni čovek takvu vrstu predmeta sreće najčešće u tom kontekstu. Ako ovome dodamo i pojave fosilizovanih morskih životinja (školjke, crvi, ribe i sl), koje se u tim stenama mogu takođe sresti, pomisao o takvoj funkciji alki postaje naizgled utemeljenija.

​