Povlen je velika tajna

Treba živeti sa prirodom u harmoniji i treba pronaci Nojevu barku

Ništa neće ostati skriveno


Retko koja planina se može pohvaliti pitominom i gostoljubivišću kao što to može Povlen. Ali kao da je to bo i njena sudbina, da su je tokom vekova naseljaavali i osvajali, bežali sa nje i rađali, sahranjivali i o njoj maštali. Sve generacije su za sobom ostavljale svedočanstva, sačuvana u pričama meštana, običajima, pesmam i šarama na ćilimu i nošnji. Ali ni samo sećanje ne može da dopre do početka sveta, na čije tragove svakodnevno nailazimo, nekada ih prepoznavajući, a nekada nemo stajemo pred njih samo sluteći njihovo izvorište. Ono što nas uvek plaši je svrha njihovih postojanja. 

Tako su se po Povlenu skrivale proklete duše i staroverni monasi, krvoločni vukovi i pitomi pašnjaci, nosile su vode krvave kosti i prale novorođenu decu i sve to su pokrivali vetrovi duvajući sa sve četiri strane... Noseći šapat suđaja za neke buduće generacije. Stene Nojeve luke su umirivale silne talase strašnog potopa i pružala predah prognanim dušama, spremajući horizonte da ponovo probude sećanje na Raj i budu obojeni Božijom dugom u najlepše boje praštanja i nade. I nastao je novi svet.

Ostavili su bogovi svoje kletve i darove po prostranim pašnjacima, zaboravljajući za sobom kugle pod lišćem bukove šume, i nedoslikane vrhove Zarožja. I nas, da lutamo do konačnog smisla, tragom Nojeve arke i dalekog odjeka zovna.